Ко је била Милева Марић Ајнштајн и каква је била њена улога у животу и делу славног научника , питање је на које су многи истраживачи, научници и историчари тражили одговор. Док су је једни представљали као маргиналну личност која му је изродила потомке, други су величали њен значај чак дотле да је Нобелова награда неправедно припала Алберту Ајнштајну, а не њој. Како кажу, она је била творац великих открића . Све су то, међутим, биле мање-више претпоставке , поткрепљене штурим документарним материјалом. У својим писмима, Алберт пише Милеви да ће бити срећан када заједно заврше њихову теорију, а из периода настанка теорије има 45 сачуваних Албертових и 11 Милевиних писама. Међутим, ни у једној својој публикацији , Ајнштајн, који је и сам себе доживљавао као генија, није поменуо Милеву као своју сарадницу упркос томе што је ова умна, патријархално васпитана Српкиња цео свој потенцијал математичарке подредила успеху свог супруга.

У то време, врата универзитета су се за жене тешко отварала. Универзитет у Цириху је крајем 19.века био прва европска висока школа на немачком говорном подручју на којој су од 1867.године могле да студирају жене . На њима је студирало више странкиња него домаћих, швајцарских студенткиња .

Проф. ВЕБЕР је својим срудентима овако представио Милеву Марић : "Ова млада дама је мој животни педагошки преступ ! Ово је прва студенткиња физике у историји ове озбиљне и конзервативне школе, чија сам правила данас нарушио. Због тога ћу се, као жртва либерализма, пржити у усијаном пакленом котлу и, уколико колегиница као физичар, не измисли уређај за хлађење пакла, моје муке ће бити вечне! Честитам колегинице Марић!"

Још од првих дана студија , Милева је запазила међу студентима младога Алберта Ајштајна који је тада имао осамнаест година , а његов топао поглед га је издвајао од осталих студената. Размењивали су књиге и свеске , дружили се и често причали о заједничким књигама и интересовањима.Милева је вредно учила трудећи се да успешно заврши летњи семестар.

Милева и Алберт били су зближени можда и подударношћу својих природа. Алберт је био непрактичан у свакодневном животу. Милева је , пак, била одлучна и доследна. Она је покушала да унесе ред и у Ајштајнов живот, почев од навике да редовно једе , па надаље.У току зајдничког рада делили су исту љубав и преданост науци. Заједно су проучавали дела и живот великих физичара.

О томе, колико је Милева волела Ајштајна сведочи и следеће писмо: "Мој драги Јохонесл! Пошто Те толико волим, а Ти си тако далеко да Те не могу изгрдити, пишем Ти ово писамце и питам да ли и Ти мене толико волиш као ја Тебе? Одговори ми одмах. Хиљаду пољубаца од Твоје Д(охерл) "

Милева је Алберта волела безусловн... чак и онда када ју је напустио.

Упркос многим Албертовим неверствима и разводу и Алберт је, до последњег тренутка , волео Милеву. .. и она је њему била потребна, јер никад није нашао другу жену која би била тако паметна , са којом је могао да разговара о физици , музици, позоришту и књижевности.

Из писма Милеве Марић Ајштајн Хелени Кауфлер: "Драга моја Хеленице! Каква ме је радост обузела када сам видела твоје писамце! Писма нису ништа живо, не гледају те и ништа не кажу онако како то чине уста, а на шта сам се поново толико навикла . Студије сам сада окончала, иако, захваљујући Веберовом старању, још нисам успела да стекнем докторску титулу. Од њега сам врло много стрпела, али сада нипошто нећу отићи к њему..."

Из писма Албарта Ајштајна Хелени Кауфлер: „Раздвајање од Милеве било је за мене питање живота. Наш заједнички живот постао је номогућ, чак депримирајући , мада не бих знао рећи због чега. Одричем се, дакле, и мојих дечака, које, међутим, нежно волим...Мицина болест меје ражалостила , али, сада се, срећом, потпуно опоравља. Упркос овом мом интересовању, она за мене јесте и увек ће остати ампутирани део тела. Нећу јој се више никад приближити, окончаћу дане далеко од ње, осећајући даје то апсолутно нужно ..."

Из писма Хелене Кауфлер : "Моја другарица , Милева Марић Ајштајн, умрла је у Цириху , августа 1948.године у 73.години...у болници у крајњем сиромаштву. Жена за коју део светске научне јавности и данас тврди да је најзаслужнија за све оно чиме је њен муж задужио цивилизацију , била је сахрањена на гробљу Нордхајм, без икаквог обележја, где се сахрањују непозната лица . Када је умирала , желела је да буде сахрањене по обичајима грчке православне цркве. Али, како у Цириху тада није било Грка, сахрану је обавио руски свештеник... Онаје доказ да нема малих средина, него само малих људи јер су велика дела резервисана само за најодважније ..."

АЛБЕРТ : ЈА САМ АЈНШТАЈН!

МИЛЕВА: МИ СМО АЈНШТАЈН!