Књижевно вече са Стефаном Симићем

Иако најављено као књижевно, вечерашње вече је поред разговора и промоције Стефанових књига „Пустите нас“ и „Одјеци људског“, било и вече многих пишчевих размишљања, дилема и искустава које је поделио са присутнима. Својеврсна монодрама без сценарија, са укључивањем публике у дискусију, никога није оставила равнодушним. Било је ту речи о свим оним зрнцима живота која се таложе у горким или лепим искуствима детињства, сазревања и одрастања градећи целину звану живот.

Ауторова спонтаност и непосредност, одломци из његове прозе, која на лак и једноставан начин сведочи о великим истинама, искрени разговор о врлинама, манама, пороцима, заблудама, предрасудама, па и понека шала, учинили су овај необични књижевни сусрет неочекиване концепције таквим да се публика у овом времену лажних вредности, лицемерја, тривијалности и површних емоција, када људскост лагано изумире пред налетом себичлука, запита шта је то важно у животу. Уколико би нечији одговор био "сигурно уточиште, оаза усред пустиње свакодневнице у којој ће настати нови, хуманији свет", та особа била би Стефанов истомишљеник.

У вечерашњем интерактивном дружењу публике, која је испунила велику салу Центра, и једног обичног младића, студента социологије, који је писањем себи прописао најбољи лек у борби против деструктивног друштва, сурове свакодневнице и судбине, провејавала је негде у ваздуху и једна велика истина о људским карактерима. Било је оних чија су очекивања при овом књижевном сусрету била изневерена, јер су љубитељи озбиљније литературе другачијег концепта. Било је и оних других, које је искрена прича Стефанова толико ганула у срце да су и сами пожелели да са непознатим лицима поделе своју животну причу. Ипак, нит која је повезала све присутне са младим писцем била је спознаја о лепоти различитости, која је понекад већа, понекад мања, некад дражесна, некад иритирајућа, али увек неминовна. Ту различитост покушава свако од нас да неутралише у жељи да се приближи другима, та различитост је чести узрок многих конфликата, али је без обзира на све драга и дивна, јер разбија једнообразне строге оквире наметнуте од стране неписаних постулата.

Управо ту различитост је вечерас Стефан Симић, тај скромни младић чистог срца и племенитих жеља, успео бар мало да победи својом беседом повезујући магнетски све присутне на нивоу колективне психотерапије у једну целину својом беседом…